Пролог

БУДИМО КАО ДЕЦА, ЧИСТИ И РАДОСНИ
Празник

Поглед на календар, позни децембар, ствара илузију да се нешто завршава и да нешто почиње. Природна је потреба да се подвуче црта, затвори круг, као Сунчева година, и да се потрошене приче оставе за собом. И вук длаку мења, и змија свлак, и лишће отпадне да би с пролећа избило ново. Тако се обнавља и траје свет.
Али већ дуго у овој смени година недостаје суштински дух празника, онај свечани осећај прожет чистом радошћу. То. Празник није метеж и хистерија потрошње, оптимистичне изјаве политичара који су издали и себе и нас, удешене статистике које немају никакве везе са нашим свакодневицама. Празник није ни баханалија, самозаборав, „корисна лаж”, бекство на три дана из сопствених живота. Празника има онолико колико кроз њега постајемо бољи, ближи једни другима, племенитији. Онолико колико нас греје изнутра, тихо. А то, право речено, можемо наћи још само код деце, у оној мери у којој их ми нисмо покварили и затровали.
Склапајући мозаик последњег броја у 2016. години, ми смо били на Крчединској ади, острву коња на Дунаву. Код Горњег Милановца посетили смо фестивал вруће ракије и вратили се хладне главе. У Обедској бари оживели смо сећање на Купиник, последњу престоницу српских деспота. Озарили смо се обнављањем живота и надом у мученичким Пребиловцима, српском селу у Херцеговини. Листали књигу Мире Кусмук, подсетили на великог археолога  Бору Јовановића, уверили се како пулсира жива култура у Младеновцу и Новом Милошеву, разговарали са Мргудом Радовановићем и Сашом Ђорђевићем. (...)
Пред вама је, па кад стигнете. А сад, хајде да празнујемо. Одистински.